Bosanskohercegovački film “Quo Vadis, Aida” rediteljke Jasmile Žbanić nominovan je za Oskara u  kategoriji za najbolji strani film. U trci za ovu prestižnu nagradu našao se u konkurenciji sa još četiri filma iz strane produkcije, a to su “Another Round”, “Better Days”, “Collective” i “The Man Who Sold His Skins”, saopštila je Američka akademija za filmsku umetnost. Pored ove nominacije, “Quo vadis, Aida” je nominovan i za dve BAFTA nagrade, za najbolji strani film i najbolju režiju, a na festivalu u Luksemburgu dobio glavnu nagradu, kao i nagradu kritičara.

Na konferenciji za novinare na festivalu u Veneciji, gde je film premijerno prikazan prošle jeseni, rediteljka Jasmila Žbanić je izjavila da je želela da ispriča priču o ženama koje su u izgubile svoje sinove, muževe, članove porodice.

– Neke žene su izgubile čak 16 članova svoje porodice u ratu u BiH. Do sada smo imali mnogo filmova iz muške perspektive. Sada sam napravila film iz perspektive žene, na osnovu njihovih priča, i svemu onome što sam pročitala o njima, kako su živele tada i kako žive sada – istakla je je Žbanić.

Jasna Đuričić, novosadska glumica koja nosi glavnu ulogu u filmu, izjavila je u intervjuu za Radio Slobodna Evropa, da je cilj ovog filma bio da to bude film u slavu pomirenja, a ne nikako u onom drugom smeru, u raspaljivanju negativnih konotacija i raspirivanja mržnje.

Prema njenim rečima, film o Srebrenici priča o srebreničkim majkama, ali se zapravo u njemu radi o svim majkama koje su izgubile najbliže.

„Meni je bol ista. Bilo koje žene, iz bilo kog dela sveta. Ovo je, naravno, blisko, zato što je to sve naše, zato što je to bivša zemlja, gde smo svi zajedno živeli, i utoliko je sve to jače, ali isto tako ja mogu apsolutno osetim kako se u Ruandi neka žena osećala. To je sve isto“, smatra Đuričić.

“Naš prvi susret sa publikom bio je zapravo na Venecijanskom festivalu, i upravo se to dogodilo – da su ljudi koji su tamo bili prisutni iz čitavog sveta, najvećim delom iz Zapadne Evrope i Amerike, ali bilo ih je bukvalno iz čitavog sveta, da su bili iskreno zabrinuti za sebe, za trenutnu situaciju u njihovim državama i uopšte za trenutnu situaciju u svetu, za koga svi vidimo i primećujemo da nekako u mnogo, mnogo država nekako skreće…

I to je bilo fantastično – nekako saznanje da film, pričajući tu našu najstrašniju priču, srebreničku priču, raširio se na univerzalni plan, gde zbilja svako, bilo koje boje kože ili nacije, može da se identifikuje s tim. Zašto? Zato što je u centru Jasmilinog filma čovek, žena i to nije priča o nekakvoj politici, nego da je to priča o pojedincu, o pojedincu koji se snalazi kako zna i ume, u uslovima rata”.

Na pitnaje koliko je umetnost, i film kao takav, sposoban da, govoreći o stvarima iz prošlosti, zapravo približava ljude, a ne da ih razdvaja, Jasmina Đuričić je odgovorila:

“Apsolutno može. Ja da ne verujem u to, ne bih se bavila ovim uopšte. Kako da ne. Naravno da je umetnost pravi put da se saopštavaju stvari. Naravno, ako smo pametni. Ja pokušavam da govorim o pravoj umetnosti. Ja mislim da umetnost ima najveću sposobnost da priča o tim stvarima, da na pravi način interpretira neki problem, da na ljudski način dođe do drugog čoveka. Apsolutno mislim”.

Najviše nade polaže u mladu generaciju. “Ja gajim nekakvu nadu da će ovaj film pogledati pre svega mladi ljudi. Sa svojom generacijom, moram da kažem, ne verujem mnogo u svoju generaciju. Bojim se da je pola nas već okorelo u jednu ili u drugu stranu. Važno je da ga vide mladi ljudi jer ili ne znaju šta se dogodilo, ili znaju samo ono što su im drugi rekli”.

Devedeset i treća dodela nagrade Oscar biće, zbog pandemije Covid-19, održana dva meseca kasnije nego što je uobičajeno, 25. aprila 2021. godine.